Na prvi pogled, AMC-jeve veštice iz Mejfera izgledaju bogato i moćno poput vrta u njihovoj kući u Nju Orleansu gde se veći deo radnje dešava. Zaplet natprirodne drame se vrti oko doktorke koja saznaje da potiče iz duge loze žena koje poseduju magične moći, a koje proganja zli entitet (Džek Hjuston).
Radnja je adaptacija romana En Rajs, a glavna uloga je data nadarenoj Rovan (Aleksandra Dadario iz Belog lotosa), uspešnom neurohirurgu koja otkriva da je naslednica moćne dinastije. Dok istražuje svoje porodično stablo, čini se da se svaki koren proteže i grana u još zapetljanije čvorove – što na kraju daje sagu prepunu seksa, smrti i magije, koja datira stotinama godina unazad.
Ali usred silnih natprirodnih peripetija, tvorci serije Mišel Ešford (Masters of Sex) i Esta Spalding (On Becoming a God in Central Florida) prave fatalnu grešku dajući prednost mitologiji i misteriji umesto da produbljuju i grade likove i radnju. Iako se mnogo toga dešava na svakom koraku – tajne koje treba otkriti, ubistva koja treba rešiti, mistični plesovi – kao da fali neki poseban razlog da se posveti pažnja bilo čemu od toga.
Iskreno govoreći, nešto od te ispreplitanosti služi svrsi. Na početku, Rovan Filding nema nagoveštaja o svom pravom nasleđu, a kamoli o mračnim tajnama vezanim za njega. Jednom kada stupi u kontakt sa Mejferovim, pronalazi grupu ljudi koja namerno drži svoje poslove u senci. Iako su naizgled gostoljubivi, čini se da svaki član porodice ima prikrivene motive; Kortland (Hari Hemlin), živahni ujak, napeta tetka Karlota (Bet Grant) i vesele rođake Džozefin (Džen Ričards) i Tesa (Medison Vulf).
U Rovaninom lovu na odgovore utkani su flešbekovi škotskog sela iz 17. veka, koji beleže raniju generaciju Mejferovih čiji dar za akušerstvo izaziva opasnu sumnju kod verskih vlasti. Kroz čitav dijalog primećuju se aluzije na Mejferove u današnje vreme, i upozorenja za živote koje vode: „Stvari se ne završavaju dobro za žene u ovoj porodici.” Takvi nagoveštaji na koje Rovan nailazi tokom njene potrage, u kombinaciji sa vizuelno mračnom ezoteričnom estetikom, dovoljni su da kupe vreme, u nadi da će negde na kraju doći do sočne završnice.
Međutim, postoji tačka u kojoj intrigantna enigma počinje da izgleda kao frustrirajuća netransparentnost, a veštice iz Mejfera je dostižu negde oko polovine sezone od osam epizoda. Do svoje petočasovne postavke, serija još uvek izgleda kao da je tek na početku. Problem je uvođenje novih likova i koncepata bez konteksta, a zanemarivanje već postojećih kojima trebaju dodatna objašnjenja, ili uvođenje zapleta bez postavljanja karakteristične perspektive ili tona. Živopisne ličnosti, vatrena grandioznost i uvrnut humor prošlogodišnje serije Interview With the Vampire, takođe zasnovane na materijalu iz knjige En Rajs, su karakteristike koje nedostaju ovoj seriji.
Čak i glavni lik Rovan ostaje zagonetka. Dobili smo pregršt detalja o tome ko ona treba da bude: doktorka koja iskreno brine za druge, vagabundo koji živi na brodu, pastorče koje želi da se poveže sa svojom porodicom. Ali narativ je čini gotovo potpuno reaktivnom umesto proaktivnom, tako da više podseća na nevinašce koje se potrese od šoka ili izmanipulisanog pijuna, a ne na heroinu koja vodi uzbudljivi život, živeći po sopstvenom nahođenju – i Dadario se muči da spoji ovu zbrku različitih osobina u koherentnu ličnost.
Daleko zanimljiviji lik, iako se pojavljuje mnogo ređe, je Lašer, entitet koji menja oblik koji je generacijama vezan za porodicu. Džek Hjuston je u seriji najčešći oblik bića, graciozan čovek sa zagonetnim osmehom i peskom u glasom, i u stanju je da se dopadne skoro svakom na koga naiđe. On postaje najsnažnija manifestacija želje koja se krije u pričama o vešticama iz Mejfera, a njegove moći stvaraju iluzije koje utiču na najistinitije želje njegovih žrtava. Ti snovi su često (iako ne uvek) romantične prirode, a većina najzanimljivijih scena serije su seksualne fantazije snimljene u grozničavoj izmaglici, gde izgleda kao da su čula i emocije transcendentno prevazišle razum.
Ali ako posmatramo čežnju kao glavnu veštičiju emociju, nejasno je šta tačno žele i zašto. Jedan od podzapleta je Rovan koja se plaši vezivanja, ali ulazi u romansu sa Siprienom (Tongaji Kirisa), kome je tajna organizacija dodelila zadatak da je zaštiti. Ipak, i sa njegove i njene strane, emocije su toliko površne da je nejasno da li je zamišljeno da navijamo da se odnos pretvori u pravu ljubav, ili da se zabrinemo što su pali pod neku vrstu uticaja zlih sila. Štaviše, nejasno je koja emocija pokreće likove u bilo kojoj situaciji – čak ni u Lašerovom slučaju, iako su očigledno njegovi ciljevi dovoljno podli da će se Mejferovi svojski truditi da ga spreče i unište.
Nigde nedorečenost serije nije uočljivija nego u petoj epizodi, u kojoj Lašer pokušava da privuče zarobljenu Rovan. „Želiš zadovoljstvo. Vlast. Da budeš obožavana. Hoćeš tortu“, govori zavodljivim glasom. Ne samo da je njegova analiza neobično generička (zar većina ljudi ne želi zadovoljstvo, obožavanje i kolač?); mi zapravo ne znamo da li je on zaista bio u pravu u vezi sa Rovanom. Čak i nakon sati provedenih sa njom, nemamo osećaj da znamo šta želi, osim što dobijemo neke generalne informacije o njenoj prošlosti.
Na početku putovanja spoznaje, Rovan uzdiše: „Stvarno mi nedostaje svet koji ima smisla“ – samo da bi Siprien istakao da nikada nije ni imao smisla, ali da ona jednostavno to nije shvatila. Spoznaja dolazi neposredno nakon što Rovan uviđa koliko je njena porodična istorija zaista čudna, ali pre nego što je počela da shvata šta išta od toga znači za nju. Verovatno će se na kraju uhvatiti u koštac sa ovim novim „svetom iza sveta“ i pronaći način da mu se prilagodi ili će završiti slomljena u tom procesu.
Međutim, za nas koji živimo izvan Mejfer univerzuma, računica je jasna. Likovi sa kojima ne umemo da se povežemo i nejasan zaplet prepun rupa su glavni nedostaci serije, a ono što nam ostaje nakon par epizoda je ogorčenost na svet koji, uprkos prolaznim čarima, izgleda da nema smisla.
Odlična recenzija!