Novi nastavak dugovečne franšize Planete majmuna je manje ambiciozan ali zadovoljavajuć

Četvrto poglavlje jedne od najvećih naučnofantastičnih trilogija, Nova Planeta Majmuna: Kraljevstvo je vizuelni spektakl koji je lak za gledanje uprkos njegovoj dužini.

Film je sjajna polazna tačka za još jednu potencijalnu gomilu avantura na velikom platnu koje obećavaju, solidno koristeći plodno tlo postavljeno u prethodnim filmovima.

Ali dok je vizuelni prikaz filma fantastičan, njegova posvećenost izgradnji sveta zadivljujuća, a priča o načinu na koji mitovi evoluiraju tokom vremena obećavajuća, na momente imamo osećaj kao da gledamo već viđene akcione spektakle poput Avatara.

Koliko god se trudili scenarista Džoš Fridman i režiser Ves Bol, ne uspevaju da se udalje od onoga što su prethodna tri filma postigla. Kako god bilo, u srcu filma Nova Planeta Majmuna: Kraljevstvo ima dovoljno mesa da se film smatra dobrim.

Film Vesa Bola je inventivan na skroman, ali fokusiran i detaljan način. Govori o stanju sveta u kome živimo, iako se odvija u vremenskoj zoni i prostoru daleko od našeg. Više nego išta, zabavan je i zadivljujuć za gledanje.

U Nova Planeta Majmuna: Kraljevstvo, bilo da se radi o filmu ili svetu u kome je smešten, dominiraju majmuni, više nego u bilo kom filmu iz serije. Akciona drama vođena specijalnim efektima ima samo dva ljudska lika koji ne govore mnogo. Ali majmuni ne samo da koriste jezik ljudi za komunikaciju, već imaju i osećanja koja naglašavaju njihovu visoku emocionalnu inteligenciju.

Radnja filma smeštena nekoliko vekova nakon događaja iz Rata za planetu majmuna (2017), odvija se u periodu u kojem primati imaju prevlast, a ljudi, pošto su patili i jedva preživeli smrtonosni napad virusa, izgubili su moć govora i skliznuli su na dno poretka.

Film govori o Noi (Oven Tig), mladoj šimpanzi iz klana Orlova koga su okolnosti bacile u kotao haosa iz kojeg može samo da izađe jači i mudriji. Pobesnela frakcija majmuna koji primaju naređenja od zlog Proksimusa Cezara (Kevin Durand) spaljuju Noino selo i ubijaju njegovog oca Koru (Nil Sendilends).

Prvo vidimo Nou kako skuplja orlova jaja u vežbi inicijacije u društvu prijateljice Anaje i simpatije Sune. Ali njegov plan ne ide baš najbolje i život mu se okreće naopačke što ga primorava da napusti svet kome pripada.

Cezar (koji je bio centralna tačka prethodne trilogije i koga je Endi Serkis odigrao nezaboravno) davno je otišao, ali njegova učenja nastavljaju da vode njegove saradnike mnogo generacija kasnije. Ali ideologije velikog vođe su iskrivljene do neprepoznatljivosti od strane uzurpatora Proksimusa, koji vodi koloniju robova u starom ljudskom naselju gde bunker krije tajnu koju tiranin želi da sazna.

Ali pre nego što stigne tamo i sazna tačno šta su Proksimusovi podle zamisli, Noa mora da prođe mnoge testove izdržljivosti u svojoj misiji da pronađe svoj nestali klan i odvede ih kući. Upoznaje mudrog starog orangutana Raku (Peter Mejkon), koji ga podseća na ono za šta se Cezar zalagao – moral, saosećanje i snagu. Ima li Noa u sebi snage da se meri sa tim idealima?

Sve tri vrline dolaze do izražaja kada Noa nevoljno odlučuje da pomogne ženi (Freja Alan), prvom ljudskom biću kojeg srećemo u filmu. I ona ima planove, ali krije razlog zašto je tražila Noinu pomoć.

Uhvaćeni od strane generala Proksimusa Cezara, Noa i Nova, koja otkriva da se zove Mej, odvode se u naselje odakle tiranin uništava majmune koje drži u zatočeništvu kao robove. Noa ne samo da se ponovo ujedinjuje sa Sunom i svojom majkom, već upoznaju i Trevatana (Vilijam H. Mejsi), čoveka koji je prodao svoju dušu đavolu.

Lako je otkriti paralele između nasilja koje Proksimus vrši i dela autokratskih vođa savremenog sveta koji napreduju u širenju mitova o velikoj nacionalnoj/kulturnoj prošlosti i kultovima ličnosti koji im pomažu da se drže vlasti. Sukob u filmu je između težnje za mirom i jedinstvom i razaranja sila ugnjetavanja koje žele da preuzmu kontrolu nad svetom.

Primećuje se režiserova sposobnost da upakuje u narativ dovoljno akcije i vizuelno zapanjujuće efekte koji drže tempo koji ne dozvoljava gledaocu da odluta.

Ono što definitivno funkcioniše u filmu je da majmuni (i ljudi) nisu banalni civilizacijski amblemi i da situacije koje scenario stvara nisu vođene laganom dinamikom spasavanja sveta od uništenja. Doduše, radnja je ponekad u opasnosti da bude prenategnuta, ali s obzirom na precizne teme kojima se film bavi, zaplet nikada ne prestaje da ključa.

Ves Bol koristi inherentnu energiju da isporuči snažnu priču koja ne žrtvuje ključne elemente koji čine narativ zbog površnih uzbuđenja. U filmu, naravno, ima dosta napetih, vrhunskih akcionih sekvenci, ali one nikako nisu umetnute samo radi efekta.

Nova Planeta Majmuna: Kraljevstvo nije tako emocionalno složeno kao Uspon planete majmuna ili Rat za planetu majmuna i ne pokušava da vas šokira kao što to čine ovi filmovi. Ali kako ova serija filmova ulazi u svoju eru nakon Cezara, Kraljevstvo ima kvalitetne osnove. Pomeranje vremenske linije je pametan potez, omogućavajući režiseru Vesu Bolu da prikaže dramatično promenjen svet dok scenarista Džoš Fridman dodaje brzinu avanturističkog režima. Ovo je drugačija Planeta majmuna, ali se i dalje oseća kao da je deo onoga što je bilo ranije.