Druga epizode svemirske sage Zeka Snajdera, zavisno o vašoj perspektivi, ili odaje počast ili bezobzirno kopira prethodne epske priče, od Sedam Samuraja do Ratova zvezda. Ako saberete vreme trajanja oba filma, Rebel Moon — Part Two: The Scargiver i prvi film, ukupno traju više od četiri sata. To i nije iznenađujuće, s obzirom na to da ovaj film sadrži sekvencu u kojoj likovi žanju pšenicu, a to traje duže nego švedski umetnički film. Znam da je postavka filma alternativni univerzum, ali s obzirom na to da uključuje svemirske brodove i tehnički napredno oružje, deluje pomalo apsurdno da poljoprivreda nije napredovala izvan običnih kosa. Iako izuzetno mišićavi glumci izgledaju fantastično dok ih koriste.
Takva razmišljanja su neizbežna kada se suočite s ovim filmom koji pretenduje da bude epski, a nastavlja priču o grupi seljaka koji žive na mesecu Veldt i suočavaju se s istrebljenjem od strane imperijalističkog Motherworld-a. Njihove vojne snage, Imperium, predvodi Dart Vejder, izvinjavam se, Admiral Nobl (Ed Skrein), koji se budi razumljivo nervozan nakon iskustva sa bliskom smrću u prethodnom filmu.
Seljaci su, s druge strane, organizovani u borbeni tim pod vođstvom Luka Skajvokera, izvinjavam se, Kore (Sofija Butela). Ona je okupila plaćenički tim koji uključuje ratnike poput kiborga Nemesisa (Duna Bae) s mačem sa svetlosnim sečivom, uvek razgolićenog Taraka (Staz Ner), farmera Gunara (Mikiel Hausman) i bivšeg generala Imperiuma Titusa (Džimon Hansu). Tu je i veoma artikulisan robot, Džimi, čiji glas daje Entoni Hopkins, a koji pruža najbolju izvedbu u filmu, čak i bez prisustva na setu.
Ako ste smatrali da je prethodna epizoda bila samo uvod, možda ćete biti zabrinuti saznanjem da drugi deo… nastavlja u istom ritmu. Iako je ovaj put malo brži i vodi do produžene bitke koja čini otprilike drugu polovinu filma. Međutim, teško je reći, jer Snajder koristi toliko usporenih scena koje su postale njegov zaštitni znak da imate osećaj da bi film bio kratak ako bi se prikazivao normalnom brzinom.
Taj produženi uvod uključuje, pazite sad, dugu ceremoniju u kojoj mnogi herojski likovi dobijaju nagrade. (Teško je kriviti Snajdera i njegove ko-scenariste Kurta Džonstada i Šeja Hatena za ovo, jer je vrlo malo verovatno da će sam film dobiti bilo kakve nagrade.) Takođe postoji produžena scena u kojoj Titus naređuje svojim saborcima da ispričaju svoje životne priče, predstavljene u obliku flešbekova koji deluju kao filmski ekvivalent brzog dejta.
Prvi film je bio oštro kritikovan zbog nedostatka pamtljivih dijaloga, elemenata zapleta ili likova, a ovaj ne čini mnogo da poboljša te aspekte, osim ako ne smatrate da je Titusovo pevanje tužne elegije pre nego što krene u bitku plus (Hansu zaista ima iznenađujuće lep glas). Nijednog glumca zaista ne možemo kriviti, jer iskazuju impresivnu posvećenost svojim fizički zahtevnim ulogama, mnogi od njih pokazujući mišićava, zategnuta tela kakva obični smrtnici mogu samo da sanjaju. Butela i Skrein su posebno zapaženi u tom pogledu, posebno u impresivnoj borbenoj sekvenci, koja se odvija na svemirskom brodu, a čini se da traje satima (nisam sigurna da li zaista traje toliko).
Produžene bitke kojima se Rebel Moon završava su nesumnjivo impresivne, što je najbolje jer su one suština filma. Snajder pruža obilje prepoznatljivog vizuelnog stila i veštine za akciju zbog kojih je postao omiljen kod legije obožavalaca koji su spremni da gledaju brojne verzije njegovih filmova. Kao što je slučaj s ova dva filma, za koje je Snajder najavio da će uskoro obezbediti režiserske verzije koje traju oko tri sata svaka. Što nas dovodi do pitanja: Zašto bismo gledali ove verzije koje očigledno nemaju njegovu punu podršku?
0 Comments