Iako je originalni roman Dina Frenka Herberta imao ogroman uticaj, nikada nije potpuno pogodio ton koji je autor nameravao. Sa svojim širokim naučnofantastičnim pejzažima pustinjskih svetova lako je razumeti zašto su se neki čitaoci izgubili u celoj toj avanturi ili jednostavno izdvojili zabavne delove i napravili idiličnu verziju priče u glavi. Ipak, Herbertov cilj nikada nije bio da napiše priču o spasiocu sa Polom Atreidom, herojskim dečakom opterećenim proročanstvima o genocidu.
Nakon gledanja drugog dela grandiozne, ali izuzetno uznemirujuće adaptacije romana Dina Denija Vilneva, možemo sa sigurnošću reći da niko neće napraviti istu grešku u vezi sa ovim delom. Dina: Drugi Deo je zapanjujuće filmsko dostignuće, sadržajno spektakularno delo koje vam potpuno dočarava čudne svetove i fantastične ideje. Vilnevov Arakis je okrutan, ezoteričan i na kraju očajan. Sve to čini sjajnu pozornicu za veliku priču, ali u rukama Vilneva postaje operska tragedija ogromnih razmera.
Naizgled osuđeni junak ove strastvene drame ponovo je mladi Pol (Timoti Šalame). Da vas podsetimo na brzinu, u prethodnom filmu je Pol postao novi patrijarh i vojvoda njegove voljene kuće Atreid – ali samo zato što je velika feudalna dinastija gotovo uništena od strane njihovih grotesknih rivala iz kuće Harkonen. Nakon toga, Pol i njegova majka Lejdi Džesika (Rebeka Ferguson) bili su primorani da pobegnu u pustinju gde će ih domorodačko pleme pustinjskih stanovnika zvano Slobodnjaci usvojiti ili možda ubiti.
Međutim, prava subverzivna briljantnost Herbertove priče – koju Vilnev donosi u prvi plan filma – jeste da je jedina stvar koja održava Pola i Džesiku u životu jedna neugodna manipulacija: Džesikin zbor svemirskih veštica, Benegeseritkinja, vekovima je ispirao mozak lokalnim, siromašnim narodima poput Slobodnjaka, ubedivši ih da veruju u mesije i proročanstva izabranih. Samo videti sina Benegeseritkinje – i njegovu veštičju majku – kako dolazi iz pustinje dovoljno je da zavede fanatike poput lokalnog poglavice Stilgara (Havier Bardem) i da barem zainteresuje mlađu generaciju skeptika, poput ratnice iz Polovih snova, Čani (Zendaja).
Pol se brzo počinje identifikovati sa ovim narodom, ali samo u meri u kojoj ga to dovodi nekoliko koraka bliže vođenju ovih ljudi protiv zlog Barona Harkonena (Stelan Skarsgord) i protiv cara Imperijuma (Kristofer Voken), koji je tajno odobrio ubistvo Polovog oca. Međutim, svaki korak ka osveti koji Pol preduzima, uz Džesikino šaputanje u njegovo uho da prihvati kompleks mesije i sveti rat koji će sigurno izazvati, približava Pola tome da postane sve osim heroja.
Složenost Polovog puta od osvetoljubivog sina do krvavog ratnika je najjači narativni element u filmu Dina: Drugi deo, i to je nešto čemu Vilnev i Šalame posvećuju posebnu pažnju. Nakon decenija priča o izabranima, uključujući i najpoznatiju filmsku svemirsku operu koja duguje mnogo Dini, vraćamo se originalnoj ideji: inverziji uredne reputacije koju vladari i proroci promovišu u filmovima. Šalame je bio dobar u prvom filmu kao sin kome je naneta nepravda; ovde je još bolji u prikazivanju čoveka koji se bori sa još monstruoznijim neprijateljem – sopstvenom sujetom.
Uspeh Vilnevove Dine ne proizilazi iz jednog pojedinačnog zapleta priče ili teme, već iz kolektivne tapiserije koju tka. Iako je opšti smisao priče jednostavan, oba filma zadržavaju strukturu i teksturu romana, ostavljajući prostor za fascinantne vinjete i skretanja, poput naučnih istraživanja princeze Irulan (Florens Pju), pametne kćerke Vokenovog cara i Benegeseritkinje u obuci, koja ima svoje sumnje. Tu je i njena čudna sestra Lejdi Margo Fenring (Lea Sejdou), koja je poslata na rodni svet Harkonena kako bi osmotrila sledeću generaciju te porodice. A, zaista, najprivlačniji novi dodatak mitologiji je dosad nepoznati nećak Barona, naslednik, Ostin Batler kao Fejd-Rauta.
Fejd, predstavljen kao kosmička varijacija na Komoda iz filma Gladijator, proslavlja svoj rođendan ubijanjem hendikepiranih i drogiranih ratnih zarobljenika u monohromnoj areni. Takođe doslovno hrani svoje potčinjene svojim vampirskim ljubavnicama. U filmu punom upečatljivih nastupa, njegov dolazak ostavlja najveći utisak.
Kao i prvi deo Vilnevove Dine, i Drugi deo oštro bira da zamisli budućnost sa bogatom istorijom. Iako postoji u sutrašnjici u kojoj su međuzvezdana putovanja moguća, ovaj filmski prikaz prihvata činjenicu da je Herbertov univerzum vezan za stare običaje, bilo da se radi o feudalnim gospodarima ili o tome kako ljudi i dalje ratuju, umiru i prikupljaju posebne resurse kako bi njihova vozila mogla da putuju.
Vilnev sve ovo donosi na najvećoj skali, gubeći se u peščanim morima, kao i u najudaljenijim ili najzlokobnijim detaljima. Gledaocima nikada nije rečeno zašto tačno Baron ima stalni tok mrtvih mladih tela u svojim odajama, ili šta tačno znači kada trudna žena pije iz telesnih tečnosti velikog peščanog crva. Specifičnost stvari može proći neobjašnjeno jer je njihov kumulativni, preplavljujući efekat suština. Film govori o svetu koji se oseća jednako stvarno i neuhvatljivo kao pesak koji vam klizi kroz prste. Nije potpuno dokučiv, ali utisak koji ostavlja je da ste preneseni u mračnu, ugnjetavajuću fantaziju. To je mesto na kojem nikada ne biste želeli da budete, a ipak ne želite da odete.
1 Comments