Producent The Last of Us otkriva kako je HBO ekranizacija izbegla najveće greške današnjih serija baziranih na video igrama

U video igrici The Last of Us za Sony Playstation 3 iz 2013. igrač je (uglavnom) Džoel, švercer tvrdog srca koji mora da sačuva tinejdžerku Eli, vodeći je kroz postapokaliptične američke gradove prepune zombija, i ko zna čega još. Igrači vode Džoela i Eli dok se kreću kroz oronule, napuštene poslovne zgrade i zavejana skijališta, koristeći oružje koje imaju da eliminišu zombije — ili plaćene ubice, ili kanibale — kojima su laka meta.

Nil Drukman, je u saradnji sa tvorcem Černobila (serije koja je osvojila Emija) Kregom Mazinom, razmatrao da interaktivne elemente igranja igrice ubace i u seriju. Umesto toga, kaže Mazin, „Razmišljali smo da to definitivno ne uradimo.“ Mazin je veliki obožavalac The Last of Us kada je prvi put objavljen. Ali je isto tako shvatio da bi bila „greška“ da pokuša da replicira nasilje iz igrice. 

„Mislim da je to greška koju su drugi ljudi napravili u adaptaciji , jer misle da je to ono što povezuje ljude sa igricom“, kaže Mazin. „Ali u The Last of Us, više od bilo koje druge video igrice koju sam ikada igrao, sam se povezao sa likom i vezom između 2 glavna lika. A odnos između Džoela i Eli je element serije iz kojeg smo najviše želeli da izvučemo i približimo ga publici.

Drukman takođe vidi ključnu razliku između aktivnog igranja igre — kao i virtuelne kamere koja snima — u odnosu na pasivno gledanje Džoela (Pedro Paskal) i Eli (Bela Remzi) u TV seriji, gde se glumi po scenariju.

„Postoje različite vrste emocija koje možete da izvučete od igrača u interaktivnom prostoru – gde će uperiti kameru, kako prilaze prepreci koja je ispred“, kaže on. „Kada igrate igricu, ta posvećenost igrici vas povezuje sa igračem kojeg kontrolišete. Svet se posmatra kroz perspektivu tog lika. Ako bismo snimili seriju po sekvencama igrice, bilo bi prilično dosadno.  Tako da je jedna od najlakših odluka koju smo doneli bila da kažemo: „Hajde da eliminišemo bespotrebno nasilje. To omogućava da nasilje ima još veći uticaj kada ga vidite na ekranu nego u igrici.”

Serija ostaje verna priči igrice, uključujući glavne scene borbi koje će biti poznate svakome ko je igrao – poput scene u Epizodi 4 kada je Džoela i Eli napala grupa napadača. Ali Mazin i Drukman su koristili te sekvence da uvuku gledaoce dublje u emocionalni senzibilitet likova, a ne da bi napravili akcioni spektakl.

„Želim da publika oseti da je sa likovima, da oseti njihovu vezu“, kaže Mazin. „Taj trenutak [u epizodi 4] je zaista o Džoelu i Eli. Kiša metaka im šiba iznad glava, i zabijaju se u zid iza njih. Ali to je trenutak koji ih zauvek menja kao ličnosti. Zato volim te stvari.“

Drukman je takođe uživao u udaljavanju od Džoelove perspektive. Scena u prvoj epizodi serije između Eli i Marlin (Merl Dendridž), vođe brigade boraca za slobodu pod nazivom Fireflies. U igrici, Marlin se pojavljuje samo kada se upoznaje sa Džoelom; „Međutim, u seriji smo mogli malo da razradimo priču o tome kako je bilo kada je Eli prvi put srela Marlin.“

Još zanimljivije je to što Drukman kaže da će serija takođe istražiti potencijal grupe (ne-zombi) neprijatelja koje igrači moraju da ubiju da bi napredovali u igrici. „Ove likove koji vas ponekad love u igri, možemo da napravimo da budu ljudi u seriji“, kaže on. „Zato je veliki deo serije priča o perspektivi. Niko se ne oseća kao da je negativac. Svi se osećaju kao da rade ono što je ispravno za njihovu grupu i njihovo pleme.“

To je deo onoga što Mazin vidi kao ključnu tačku za adaptaciju. „Kako možemo da pripojimo eksterne elemente tako da stavimo ljude u pozicije da zaista otkriju ko su i skinu maske?“ on kaže. „Radeći to, svi drugi likovi i njihovi odnosi počinju da se kristališu.“

Ta sloboda je omogućila Mazinu da još više proširi spektar tema, uključujući prolog TV intervjua iz 1968. u kojem epidemiolog objašnjava kako se gljivice mogu prilagoditi da napadnu i kontrolišu ljude – nešto što se danas redovno dešava sa insektima. Mazin kaže da mu je scena pala na pamet tokom produkcije serije Černobil, kada se prisetio istraživanja katastrofalnog incidenta u nuklearnoj elektrani 1986. koje ga i danas proganja.

„Taj reaktor je bio tamo godinama“, kaže on. „Mogao je da eksplodira u bilo kom trenutku. Mislio sam da je veoma zastrašujuća ideja objasniti da su ljudi bili svesni ogromnog problema. Samo se čekalo – a onda se jednog dana i dogodilo. Ono što se vuklo godinama, neizbežno je da će u jednom trenutku napraviti haos.“

Jasno je da ćemo gledati The Last of Us sigurno još jednu sezonu, koja pokriva priču iz prve video igrice. „Ako ljudi budu zainteresovani, onda da, spremni smo da to uradimo“, kaže Mazin. Sony je izdao The Last of Us Part II za Playstation 4 2020. godine, što predstavlja značajan hronološki jaz i širi priču sa nekoliko novih likova, ali Mazin je oprezan u pogledu toga kako bi se buduće sezone serije mogle razvijati.

„To je veliki vremenski skok“, kaže on o nastavku. „Ali postoji ta interesantna fleksibilnost. Divne stvari koje šminka može da uradi. Ne okupiraju nas previše te stvari. Sve dok su ljudi zadovoljni pričom, mislim da tu postoji određena fleksibilnost.“

On nastavlja: ​​„Ali svakako, postoje neistražene priče koje je Nil stvorio u koje bismo želeli da zaronimo. Druga bitka je mnogo veća od prve. Tako da smo tek počeli da pričamo o tome kako da to razbijemo na sezonu ili sezone. Kako se prilagođavamo? Šta ćemo zadržati? Šta menjamo? Kako se transformišemo? Šta dodajemo? To su neke stvari o kojima tek počinjemo da pričamo, iako se završava prva sezona.“